Novi Pazar Online

5sep/080

Noc i Borba

Pisacu vam, pisacuu... o noci.

Noci su sustinske. Noci su najteze. Legnes u postelju, a ona mirise, a krevet mekan, a ti pospan. Pa se lagano protegnes tako da ti ona blaga struja prodje telom i imas utisak da si upravo doziveo najsladju stvar na svetu. Legnes... i zatvoris oci. Konacno, sapne tvoja podsvest, konacno sam sama sa sobom.

I onda, udar. Sam si sa svojom dusom i sve tvoje brige, nedoumice, misli navru odjednom, nezaustavljivo. Ne postoji intimnija stvar na svetu. Niti strasnija. Oduvek je borba coveka sa samim sobom bila najteza i najzahtevnija borba ljudskoga roda.

Tokom dana zivimo nekom drugom dinamikom. Ustajes, doruckujes, vidjas se sa ljudima, ucis, ides na posao, svadjas se, miris se... retko kad imas priliku da dublje zaviris u sebe. Nije to strasno, to je jednostavno ta dinamika zivota. Ali, kao sto rekoh, onda dodju noci. Smatram da ne postoji ni jedan jedini covek koji nikad nije doziveo ovaj trenutak.

Zatvoris oci i ocekujes lagano padanje u san, a iz dubine tvoje podsvesti iskoce dileme tvoga zivota. Jednostavno ne mozes da zatvoris oci dovoljno cvrsto, a da ih ne vidis i osetis. Otvoris oci i gledas u mrak, gledas u sebe. Nikad tvoj um ne luta kao u tim trenucima samospoznaje.

Da se razumemo... Ja ovde ne govorim o zlocincima nemirne savesti. Pricam o svima nama, ispodprosecnima, prosecnima i nadprosecnima. Uspesnim i neuspesnima. Licno, ponekad, ne mogu zaspati satima od udara. Promeni polozaj u krevetu, promeni jastuk, malo ga udari... mozda je previsok... pretopao je ovaj pokrivac... a misli se roje roje i nikad kraja. Uzmem i citam neku knjigu dok oci ne pocnu same da se sklapaju ali onda i dalje teram sebe da citam dok ne dodjem do onog onog krajnjeg trenutka obamrlosti u kojem simultano zatvaram knjigu i padam san. Ili nekih drugih noci gledam tv, ili sedim za kompjuterom. Bilo sta, samo da pobegnem od razmisljanja.

Primecujem da kako sam starija takve noci bivaju sve cesce. Na periode dolazim u fazu kad totalno remetim rezim sna i sedim po cele noci i spavam do kasno u dan. Brinulo me je to dugo vremena, a onda sam primetila da vecina ljudi iz mog okruzenja prezivljava isto. Kao da je to postala neka kolektivna boljka, zaraza nepoznatog porekla. Zovem pritjatelja u 5 ujutru, on budan. Gleda film. Chatam u 3 ujutru, 10 mojih prijatelja je tu.

STA SE DESAVA? Je li ovo vise niko ne spava nocu?

Nisam ja slaba osoba, ali me plasi neizvesnost zivota, buducnost. Uvek sam se trudila da budem dobra osoba, postena, da volim ljude oko sebe i sudim pravedno o svakome. Naravno, vama koji citate ovo, a zivite na planeti Zemlji jasno je da niko pa ni ja ne uspeva uvek u svemu ovome. Ali bitno je da se trudimo. Bitno mi je da se ja trudim.

U skorije vreme imam strategiju za svoje nesanice.

Misli dodju, a ja se trudim da ih sagledam saburom jedne Muslimanke i hvatam se u kostac sa njima sve dok za to imam snage. U trenutku kada osetim da je ona na izmaku obratim se Allahu dz. s. Poverim Mu se prisnoscu punom strahopostovanja kao najboljem prijatelju, bratu, sestri, majci ocu i vise od toga - svom Gospodaru. Pricam mu o svim svojim strahovima i nedoumicama i zamolim ga za pomoc...

Neverovatno je kakav smiraj daje ovakva terapija... Kada u fundamentu osetis svoju nistavnost u poredjenju sa necim. Kada osetis da gde god da si u tom trenutku, sta god da radis, postoji neko ko pazi na tebe i da u svom delovanju bilo ono dobro ili lose nikada nisi sam! Strah od obaveza, strah od buducnosti i sve uznemirujuce misli nestaju kao rukom odnesene.

Padam u san smejuci se svojim strahovanjima, zahvalna, znajuci da dok god sam ovde dovoljno je da se trudim i da verujem i ni jedna ruzna misao, ni jedan ruzan dogadjaj nikada nece biti dovoljno jak da me slomi kad imam zastitu svoga Gospodara .